Pošto je i politika prodaja, ovaj članak može biti koristan bilo kome ko prodaje… sebe, ideju, proizvod ili uslugu. I to su lekcije za ostale, od majstora prodaje Trumpa, i domaćih profesionalaca poput gospodina premijera Aleksandra Vučića.
Stižu izbori za predsednika… i stalno mi “iskaču” razne reklame (Vuk Jeremić, npr.) na Fejsbuku… pa i preko Google Display mreže (oni baneri što vas “jure” po Internetu).
I pred prošle izbore se dosta koristio Internet, neke stranke i kandidati to rade malo bolje, drugi slabije. Ne bih (mnogo) da analiziram ovde pojedinačno postojeće kampanje, iskreno, jer postoji previše varijabli.
Lakše je početi “od nule”, pa umesto rasčlanjivanja postojećih kampanja, bolje je da izgradimo novu kampanju u kojoj je sve pozitivno urađeno, s ciljem da se postignu maksimalni rezultati.
Jedini kandidat za koga vidim da, u suštini, još nema nikakvu kampanju je Saša Janković.
Dakle, kreće od nule. Ne samo sa kampanjom, već ogroman broj ljudi pojma nema ko je uopšte taj čovek. I ja skoro ništa ne znam o njemu. Baš je zato dobar primer, jer faktički “gradimo” kandidata, koristeći određene prirodne predispozicije ili postojeća uverenja u kombinaciji sa Internet prodajom.
Svaki kandidat ima svoj prirodan “limit” — koliko može da postigne na osnovu svoje ličnosti. Primer je Aleksandar Vučić, on je, kada su gotovo svi faktori na njegovoj strani, osvojio preko 50% glasova. Da li može 60 ili 70 posto kao brat Putin? Verovatno ne. Ali opet, postoji gornji kapacitet koji može da se osvoji za određenu ličnost, a taj kapacitet kroz dobru prodaju i povoljan (perpetuum mobile) plasman možemo dogurati do maksimuma.
Ako ličnost nema ogroman prirodan kapacitet (da je dopadljiv “narodu”), jedino što mu može pomoći su ideje. Ideje imaju sopstveni kapacitet i život… ali se ideje kod nas slabo koriste u prodajne svrhe, za razliku od prodaje ličnosti.
Paralela bi bila: imate proizvod… npr, iPhone, i samo nabrajate tehničke detalje — 120GB memorije, 20 Megapixela kamera, super-litijum baterija koja traje 20 sati…
Dok je ideja: svi Vaši najlepši životni trenuci u vašem džepu, zabeleženi i nikad zaboravljeni, sigurno zauvek na dohvat ruke. To je već prodaja ideje, a ne samo ličnosti.
Kod nas se češće prodaju ti tehnički detalji “On je ovakav, onakav, za [Ideologija], protiv [Ideologija]”, umesto “On zna kako da omogući malim privrednicima da plaćaju manje poreze i da im olakša pokretanje i razvoj posla kroz državne mikro-kredite, biznis savete i besplatne treninge…” — a prodaja ideja, je LEK kod ličnosti koja nema kapacitet da se dopadne “narodu”.
Koji je taj maksimalan glasovni kapacitet za Sašu Jankovića?
Ne znamo tačno, ali kroz dobar marketing, sve pozitivno može da dođe do potpunog izražaja, dok sve negativno može da se anulira ili, još bolje, predstavi kao prednost.
Tako da ću u ovom članku, ovako teoretski, osmisliti kampanju za Sašu Jankovića iz Internet i prodajne prespektive. I to je primenjivo na razne druge proizvode.
Jer šta je politika ako ne prodaja? Prodajete sebe i svoje ideje, što većem broju glasača.
Aleksandar Vučić je, dakle, fantastičan prodavac. Uspeo je oko 50% glasača (ili oko 30% stanovništva) da ubedi da glasaju za njega zbog njegove ličnosti (koju je dobro prodao), a ne stranke (koja ga koči). Drugi kandidati su jednostavno daleko lošiji prodavci. Amateri. Možda su neki i dobri ljudi, ali džaba im to kada ne umeju glasače (mušterije) u to da ubede.
Glas je kupovina. Odete u prodavnicu, kupite nešto. Odete na glasanje, ubacite listić.
U tom smislu, Vučić je prešao igricu. Hakovao sistem. I sad nastavlja sa prodajom i računa na “redovne mušterije” ili pazi da postojeći klijenti ne odu u drugu radnju kod drugog kandidata. Ali bez brige. Neće. On se tako jako prodao, da je njegovo prezime dovoljno, a ime nepotrebno.
O Vuku Jeremiću ne bih da pišem mnogo jer on već ima ozbiljnu kampanju (ne analizirajući kvalitet) i očigledno je angažovao ozbiljnu ekipu marketing stručnjaka koji ga prodaju.
Zato u celoj priči Saša Janković deluje kao “underdog”, David protiv Golijata (ako se čovek odluči da počne da prodaje i radi svoj posao prodavca bez zadrške).
Nema stranku. Nema infrastrukturu. Nema “leđa”. Nema love. Niko ne veruje da “ima šanse”. Nema medije. Nema poznato ime. Nema podršku “krezubog naroda” izvan kruga dvojke. Nema sad ni posao. Nema izgleda ni auto vozi se 37-icom. Čovek nema ništa, osim lepog psa.
On je underdog. I tu je njegova najveća prednost.
Deluje… da je problem sa Sašom Jankovićem što nije “tipičan”, tj. nije (dobar) političar. Ne prodaje “agresivnu” maglu usmeno, nije neki “jak” govornik (što jeste problem), i ne deluje kao “autoritet” u tom putinskom smislu (a prosečan Srbin voli batinu i čvrstu ruku). Uostalom kupite prošli broj “Ruskog Doktora” i saznajte KAKO JE PUTIN IZLEČIO KIČMU BEZ OPERACIJE.
Ali… to zapravo nisu problemi, već prednosti (ako se dobro izvrnu).
Na tržištu su već popunjeni određeni segmenti, tako da bi pokušaj da se od Jankovića napravi “bolji govornik” ili “veći patriota” da bi odgovarao većem sloju ljudi, zapravo manje efikasni i kontraproduktivni. Samo bi izgledali neprirodno i providno.
Prosto, to nije njegov prirodni talenat i segment u kome se snalazi, i više ima efekta da “pojača” ono gde je već pozitivan i da stvori još jače biračko jezgro (napaljene kupce) koji će ga žustro i agresivno prodavati svima oko sebe, nego da pokušava da se dopadne ljudima kojima se već inače ne sviđa što je “mlak” i “nikakav” ili što “nema harizmu”.
U prodaji je to kada prodajete ljudima koji NISU KVALIFIKOVANI (npr. ne mogu da priušte proizvod koji im “uvaljujete”). Umesto toga, treba ciljati na ljude za koje postoji šansa da kupe. Prodavanje Saše Jankovića “narodu” je kao da prodajete pesak u pustinji. Ne ide.
Osim toga… ne mora on lično da bude agresivan prodavac, da bi ga drugi agresivno “prodavali” i odradili taj deo neophodnog posla za njega.
Affiliate marketing sistem je, u ovoj kampanji, kao stvoren za Sašu Jankovića i dobar put do pobede. Ako napravi dobru mrežu prodavaca (simpatizera koji ga žustro prodaju svima oko sebe), to je na nivou Zepter-ovih šerpi ili multi-level marketinga koji sabijaju.
Ja nisam ni politikolog ni politički analitičar niti se nešto posebno razumem, pa ne bih tako da zvuči članak, ali je ovaj teoretski deo kreiranja kampanje jako bitan. Evo i zašto.
“Boostovanje” na Fejsbuku ili “retargetovanje” su samo tehničke fore i fazoni, ali plasman slabe poruke uvek daje loše rezultata, koliko god da se plasira! Dobru poruku je jeftino reklamirati. To je centralni deo posla, pre bilo kakvog plasmana.
Dakle, možete imati 1,000,000 bilborda i trošiti milione na kampanju, ali ako reklamirate poruku koja nema nikakvog uticaja ili je totalno promašena, džaba ste krečili.
I upravo tu Vuk Jeremić greši. Nisu dobro osmislili poruku, a krenuli su u vrlo, vrlo agresivan plasman. Siluju Internet i odbijaju ljude od sebe.
Neki bi rekli da je problem i što Saša Janković još nije u kampanji, ali, opet, to može da bude i prednost, jer pušta druge da se zalete sa svojim prodajnim porukama. Gleda gde greše i ostavljaju prazan prostor za njega.
Sad je pitanje da li će taj prostor iskoristiti do maksimuma ili ne?
Bez brige. Kad je Gaja bio cicija? Sve savete delim džabe. Na prodaju je samo tajni pobednički slogan.
U svakom slučaju, treba pronaći njegove prirodne talenate, pozitivne strane, i njih maksimalno gurati, dok ono što ide slabo, to slabo raditi (npr. “presednički govori” i pozdravljanje s babama po selima)… ili, još bolje, pretočiti u prednost.
Tako to radi Aleksandar Vučić, na primer. On bi na ozbiljnom TV duelu ili na Utisku nedelje verovatno gubio, i zato ne ide na ozbiljne duele, a nema više ni Utiska nedelje. Čovek je čist genije prodaje. On kada prodaje, ne prodaje svojim ne-glasačima, nego svojim glasačima i to se plasira u medije koje “konzumiraju” njegovi glasači-kupci. Tako jača jezgro svojih glasača i dalje izgrađuje sa njima odnos koji oni već dokazano kupuju i preprodaju. Pritom, koliko on i njegov tim dobro prodaju, toliko opozicioni političari loše prodaju. Zapravo, oni ni ne prodaju. Prodaja podrazumeva da OBEĆAVATE. Da nešto nudite.
Ako ništa ne nudite, ako ništa ne prodajete, ko će onda da kupuje? Pa niko. Kao što rezultati i pokazuju. Sistem je — 80% vremena obećavaj, 20% vremena demonstriraj dokaze. Pa čak i ako podanici otvaraju semafore, a ti molove, gradilišta, fabrike… to su sve “dokazi” ove ili one vrste i sasvim dovoljno. U prodaji morate da imate testimonialse (preporuke ministara), social proof (Kurc evo danas, botovi po komentarima), MMF, suficit budžeta itd. To je sve u domenu dokazivanja kako biste održali poverenje kupaca. Ali to je moguće tek nakon Obećanja, ono što opozicija ne radi.
I tu leži tajna svake uspešne prodaje — obećanje. To je kamen temeljac.
Morate da obećavate, obećavate, i obećavate. Što više. Što pompeznije — pod uslovom, naravno, da data obećanja možete i da ispunite, koliko god je to moguće. Naravno, ako lažete sve vreme, sve ljude, pre ili kasnije više nećete imati kupce. Ali morate od negde da počnete, morate da imate prve mušterije, i njih dobijate tako što puno obećavate.
“Ja nudim ovo, ovo, i ovo, i ovo… ma i ovo dobiješ gratis, bez ovoga, onoga, i onog trećeg [lošeg]… a sve što treba da uradiš, je da u nedelju 10. Aprila prošetaš do biračkog mesta i zaokružiš broj 5. To je za tebe ništa, u odnosu na sve što ćeš dobiti zauzvrat… ponavljam… obećanje, obećanje, obećanje… A ako ne zaokružite broj 5, izgubićeš i ovo malo što ti je preostalo.”
E sad, tu postoji problem. Ako je vaša roba ista ili slična kao i sva ostala (obećanja), ili ako je pakovanje isto (neubedljivo prezentovano), ili ako ljudi nemaju poverenja da ćete obećanja i ispuniti (gde je tu pečat?)… onda nećete ništa prodati.
Potrebno je da im se sviđate, vi lično. Ako ne vi lično, onda barem vaše ideje. Mora da im se sviđa i vaša ponuda (obećanja), a na kraju, potrebno je stvoriti poverenje da ćete obećanja ispuniti (kroz stare dokaze, čak iako samo deluju kao dokazi).
To su odgovori na pitanja koja daju KREDIBILITET.
“Ko sam ja da se kandidujem?”
“A šta mene čini stručnim da pričam o toj temi?”
“Zašto uopšte slušati šta ja imam da kažem?”
A sve te (dobro smišljenje) odgovore, potkrepiti uverljivim dokazima.
OBEĆANJE je kamen temeljac na kome može da se gradi dalje, a bez čega sve ostalo nema smisla ni uticaja na kupce.
Ako ste previše “pristojni” i stidite se prodaje… plašićete se i obećavanja. Ali tako to ide, pristojni ljudi ne vole da obećavaju, obično jer su skromni i nemaju tu vrstu samopouzdanja niti obraza da obećavaju na sve strane šakom i kapom.
Ali strah od prodaje, za bilo kog predsedničkog kandidata, je isto kao da sami sebe udavite, a već vas guši konkurencija.
Ne možete biti prodavac (što predsednički kandidat jeste), a da se stidite svog posla i prodajne profesije. Da verujete da niste prodavac je da lažete sami sebe. Umesto toga, morate maksimalno da se bacite u prodaju i da verujete u vaš proizvod (sebe i svoje ideje). Upravo to radi tako uspešno Aleksandar Vučić, bestidno prodaje, sa potpunim samopouzdanjem i 100% veruje u svaku svoju izgovorenu reč. Zato osvaja po 50%.
Drugi kandidati to ne rade, i zato niko ne kupuje njihov proizvod.
Vuk Jeremić se, na primer, već bacio na prodaju, ali on je dugo bio u Americi i skapirao šta znači prodaja i kapitalizam, tako da mu to očigledno nije strano. Iako on nije prirodni talenat za prodaju, to je zanat kao i svaki drugi koji može da se nauči, a nije mogao da stigne do Harvarda i skoro da pobedi u UN-u bez da zna da uči. Čovek je tako naučio da treba prodavati i shodno tome se bacio u akciju. Koliko uspešno, videćemo.
Možemo reći “obećanje ludom radovanje” i “samo obećava” itd. ali obećanje će zauvek biti osnova prodaje. Od toga se ne može pobeći.
“Ovaj usisivač će vam pretvoriti stari tepih u novi!” — to je obećanje prodavca ili proizvođača.
Da su samo stajali i rekli “pa, znate, ostali usisivači su loši, a ovaj naš je dobar… stvarno…” pa niko ga ne bi kupio. To prosto nije dovoljno.
Kako je Trump pobedio na izborima? Pa OBEĆAVAO je šta god je stigao — Zid (koji će meksikanci platiti) stop kinezima, posao Amerima, a ne ilegalnim imigrantima silovateljima.
Ciljao je ljude koji se nisu prilagodili na 21. vek. Ciljao je na nostalgiju i “dobra stara vremena.”
MAKE AMERICA GREAT AGAIN… reč again je glavna.
Taj slogan je dvosmislen. Indirektno je značio i da je trenutno stanje užaš i nije kao nekada — sada nije “great.”
A drugi su krivi (arapi, kinezi, domaći izdajnici) što Amerika više nije great.
Ljudi ne vole što se svet previše brzo kreće, ne prilagode se i naporno im je što stalno moraju da budu u toku. Nekad si se školovao za jedno zanimanje, nađeš posao i radiš 40 godina. Život je bio sigurniji i izvesniji. A kada Ja pobedim na izborima, zaustaviću vreme, i vratiću ta “dobra stara vremena”. On je sve vreme obećavao, obećavao i obećavao da će uraditi takvu i takvu “pozitivnu” stvar za Ameriku. Dok je kampanja Hillary Clinton bila više defanzivna i napadala je Trumpa kako je on rijaliti budala. Ona nije dovoljno obećavala jer nije mogla da kaže “Ovaj Obama je sve je zasrao”, niti je mogla da napada Obamacare kao što je mogao Trump.
Tu prednost obično imaju opozicioni kandidati. Imaju je sada i kod nas (jer je pozicija na vlasti već 5 godina), međutim, oni su takvom “samo-negativnom” kampanjom dostigli rezultate kakve jesu na prošlim izborima (slabe), jer nisu dovoljno dobro prodavali sebe (obećavali), u odnosu na to koliko su kritikovali vlast.
To je Trump odlično radio, on je sve vreme i kritikovao režim i sebe uspešno predstavio kao “spasitelja” kroz milion i jedno VELIKO obećanje. Megalomanski.
Skoro pa je obećao da će ponovo pokrenuti Industrijsku revoluciju u Americi… i toliko je često ponavljao svoja obećanja da su svi znali “šta on predstavlja” i “šta on obećava”… ponavljanje je tu tajna, milion puta, izgovori istu stvar, prostim jezikom koji svako razume, bez komplikovanih, obrazovanih reči. Tako da svako zna njegova obećanja i može lako da ih preproda.
Čak su i u Srbiji svi znali koja su Trumpova obećanja. I sada ih znaju.
Da li se iko danas seća šta je to Hillary Clinton obećavala?
Ja ne.
- Svi znamo za Zid,
- za blokadu meksičke robe i najezdu besnih Kineza,
- za blokadu opasnim arapima,
- da će da ukine tamo neke trgovinske sporazume,
- da će Amerika opet da bude #1 supersila,
- da će da sravni ISIS sa zemljom i napravi krater od celog bliskog Istoka,
- da će Amerika (ponovo) da RADI i postane ekonomska imperija,
- a da će sa Rusijom i Putinom predsednik Trump imati nikad jače odnose.
To su samo neka obećanja koja sam ja zapamtio, ovako napamet.
Ta luda obećanja su sama sebe reklamirala (jer su share-abilne ideje), zato je on potrošio duplo manje para na kampanju od drugih protivkandidata.
Njegova obećanja su doprla do svake tačke sveta, zato je i pobedio. Jer svako je mogao da bude “preprodavac” njegove prodaje.
Svako je mogao da kaže…
“Ej bre, Džone, glup si ne razumeš… on će Zid, bre, da napravi. Da zaustavimo ovu najezdu ilegalaca koji nam otimaju leb iz usta, siluju žene i diluju deci drogu”.
Trump je dao “prodajni materijal” (kao usmene flajere) svim svojim podanicima, jezikom koji svaka budala razume, rečenice i ideje koje svako može da “preproda” sledećoj budali pored sebe.
To je živ primer “affiliate marketinga” (ali bez naknade).
Srž svega toga je opet obećanje, obećanje i obećanje. Obavezno što veće i što luđe. Jer mnogo je lakše obećavati VELIKO, pa posle korigovati i malo smanjiti, nego krenuti od sitne i skromne prodaje i nadati se čudu.
U svakom slučaju, brat Trump je doktor prodaje (#trumpesrbine). Potpuno je siguran u sebe i kada laže, a to uliva poverenje ljudima jer prodaje bez dileme, bez zadrške, bez blama. Ljudi onda instant više veruju jer ne mogu da veruju da neko može tako profi da prodaje osim ako je istina.
Tako je čovek na kraju i pobedio uprkos tome što su svi mediji bili protiv njega. Silikonska dolina je valjda uložila 60 puta više u njega nego u Trumpa. Ceo svet je bio protiv njega, ali nije američki narod. A smejali su mu se svi kada se kandidovao i davali mu 0% šanse. Eto im kada su ga omalovažavali i shvatili neozbiljno.
Ali dosta o drugim kandidatima, teoriji i njihovim kampanjama…
Sad praktični saveti… kako ubedljivo pobediti (ili bar ući u drugi krug) na presedničkim izborima, na primeru predsednika Saše Jankovića — i to sve u par lakih koraka.
Nisam verovao da predsednik Saša Janković ima ikakve šanse, međutim, primetio sam da čovek ima armiju “besplatnih botova” koji botuju bez naknade, što niko drugi nema. To je stvarno POKRET. Nije lako imati besplatne botove (tj. prave ljude koji komentarišu).
Jeremić ima glasače “patriote”, ali to prosto nije tip “zagrejanih” ljudi koji će da idu okolo i botuju za njega besplatno.
Nezadovoljni ljudi su kivni, nezaposleni, i spremni da botuju (podrškom Jankoviću i pljuvanjem vlasti), tako da je to vrlo zanimljivo i ovako van “nezavisnih istraživanja” zapravo pravi utisak da Janković ipak ima neke šanse, i, ako je dobro iskoristi… možda i pobedi? Upravo je to cilj… taj znak pitanja na kraju, podstaći kod ljudi da postave to pitanje. “A šta ako pobedi?”
Zato i pišem ovaj članak, ne zato što ga podržavam ili zato što ću da glasam za njega, nego zato što, uz dobar marketing, ima neke teoretske šanse. Plus narod ioanko voli da navija za underdoga, a glasa za pobednika.
Elem, kandidat kreće “od nule”, u smislu same kampanje. Nema ni sajt, ni ništa. Faktički sve što predsednik ima je Twitter sa 113,000 followera. To je i nešto i ništa, mislim, dobar je broj, nego je pitanje kako to da se iskoristi u kampanji. Namerno ga oslovljavam sa predsednik Saša Janković jer tako treba da ga zovu i njegovi besplatni prodavci. Ovi što ga podržavaju (sada) su njegova glavna prodajna mašinerija, ali više o tome kasnije.
Usput još jedan brzi detalj — na Google Trends, u Srbiji, kada uporedite poslednjh 90 dana (Google ne laže), Saša Janković se sve više i više kuca… polako pretiče Jeremića. Dakle, ljudi se pitaju — ko je taj čovek? Da li da glasam za njega?
Aj sad konkretno malo.
Identifikovati (glavne) slabosti… i razbiti ih na komade
Prva glavna slabost proizvoda (Saša Janković), je što je nepoznat proizvod.
To je ozbiljan problem. Pitajte 20 ljudi “jel znaš ko je Saša Janković” i bar pola neće imati pojma. Nikad nisu čuli za čoveka. Ako jesu, onda su čuli samo ime, a ne i šta radi (šta je radio), dakle, znaju ime i ništa više. Nikad ga nisu videli ili pročitali bilo šta o njemu.
“Jel to onaj, zaštitnik građana?”
“A šta je zaštitnik građana?”
Ogroman broj ljudi ni ne zna da ima zaštitnika (“Ma ko, bre, nas štiti bre? Nema nama pomoći sinko, bolje gledaj svoja posla i ćuti…” ili “Šta uopšte radi taj zaštitnik osim što zvoca i šeta psa u sred tapše za 300 dinara po emisijama?”)
“A, da, da, da… on je onaj… obudsman, ombudsman, ombusman… om… ma… znaš bre, onaj bre, zaštitnik građana, da…”
To je bar 50% ljudi koji su čuli za čoveka.
Drugih 50% će reći “on je baš fin čovek, on je jedini normalan bla bla” (to ćemo pokriti u prednostima). Ali opet bar pola Srbije nikad čulo za čoveka.
A to je ozbiljan problem. Jer kako da glasaš za nekog za koga ne znaš da postoji?
Trump kao “outsider” je bar imao svetski poznato ime. U svakoj rupi na svetu, a kamoli u Americi, su čuli ko je Donald Trump, tajkun. Za Jankovića je, dakle, ozbiljan problem.
Kako ga rešiti?
Najjeftiniji način da 3,3 miliona ljudi u Srbiji čuje ime Saša Janković je preko Fejsbuka. Toliko ljudi u Srbiji ima Fejsbuk.
I to se uradi lepo sledeći način:
- angažuje se profi fotograf koji ume da slika LJUDE, neko ko ima oko, ko oseća dušu
- obučete čoveka tako da izgleda malo “oštrije”, pristojno, ali spremno i za fajt. Samouvereno, ali da gleda direktno u kameru.
- obraća se građanima, glasačima, gleda u njih — hrabro. SAM (kao što je bio do sada)
- na fotki, negde u uglu piše SAŠA JANKOVIĆ (latinicom, na Internetu, a bilbord za Šabac može i ćirilica za četnike, ovog puta naravno fotka sa šajkačom naravno… ali to bolje ostaviti za Jeremića)
- Iznad fotke (objava ide u obliku Facebook “posta”), treba da piše poruka koju će predsednik napisati.
- U poruci se obraća direktno se glasaču — građaninu, ne narodu.
Poruka koju je napisao na Twitteru, u obliku fotke “Ostavka. Evo zašto” je odlična.
Isti taj tekst, samo mora jači zaključak na kraju. Neophodan je “Call To Action” iza svake poruke.
Na primer, poruka bi mogla da ima završni pasus:
____
Ako verujete u takvu Srbiju i mene kao Vašeg predsednika, potrebna mi je Vaša pomoć.
Podelite ovu objavu sa Vašim prijateljima kako bi cela Srbija znala da postoji alternativa ovoj i ovakvoj vlasti.
A ja obećavam da ću… [glavno i najveće obećanje ponoviti]
Vaš,
Saša
____
Naravno, može to mnogo bolje da se sroči… ali mora da postoji “poziv na akciju” na kraju svake Facebook poruke.
Jako je bitan element da se ljudima (koji kupuju-glasaju) eksplicitno kaže šta da urade. Jednostavno, ljudi su sluđeni, zauzeti, zbunjeni, glupi… treba im jasna i eksplicitna, idiot-proof instrukcija kako bi preduzeli akciju koju mi želimo, a oni moraju da veruju da oni žele.
“VOTE TRUMP” ili “VOTE HILLARY” se kao bilbord koji ljudi nose na štapovima i flajerima vrteo non-stop. Prosto nije dovoljno što ljudi hoće da glasaju za vas, mora da im se kaže “Izađi i glasaj za Sašu Jankovića tada i tada”.
“Podeli ovu objavu” — to je isto poziv na akciju.
“Potrebna mi je Vaša pomoć” — to je takođe bitno. Svaki “share” i svaki “lajk” predstavlja siguran glas i daje social-proof da je pobeda moguća i da glas nije bačen (druge dve slabosti koje treba razbiti).
“Potrebna mi je vaša pomoć” — kada vam neko pomogne (time što podeli objavu FB prijateljima), oni su nešto učinili za vas. Oni će onda ubediti sebe da su to uradili sa određenim razlogom. Oni automatski postaju bolji, jači i glasniji prodavci vas i vaših ideja.
Oni su sada investirali u vas i hoće da dokažu i opravdaju svoje ponašanje. Tako će od sada njihove reči biti stalno pozitivne o vama (vašem proizvodu) kako bi njihovo ponašanje i govor bili u skladu. Nekon ko vas lajkuje i šeruje je kontradiktorno da zaokruži neki drugi broj ili da ne izađe da glasa. Tim jednim lajkom, neglasača (nikad ne izlazi na izbore) pretvaramo u glasača za nas.
Šta smo uradili:
- imamo dobitnu “jaku” fotku preko koje piše Saša Janković
- imamo fan page koji se zove, na primer Saša Janković predsednik Republike Srbije
- imamo ovaj Sašin tekst ostavke sa Twittera + dodatni pasus dva, u kome je Call To Action i veliko obećanje još jednom u kojoj nema “narod” ili spominjanje Srbije na stanardan “patriotski” način.
- Kada se to objavi na fan page-u, onda taj Post “boostujete” do iznemoglosti.
Pošto korisnici ostaju na Fejsbuku (ne šaljemo ih na određen sajt, npr. SasaJankovic.rs sa biografijom, koja je najtraženiji termin uz njegovo ime), zato je svaki prikaz mnogo jeftiniji nego kada bismo ih slali van Fejsbuka.
Cena reklamiranja na Fejsbuku zavisi od više faktora, jedna je upravo ta, bar je to moja teorija, jer u praksi “boost” gde ljudi ostaju na Fejsbuk platformi košta i po 50 puta manje nego kada ih šaljete na “eksterni” link.
Drugi faktor je koliko je reklama relevantna, tj. da li FB korisnici reaguju (pozitivno) ili ne. Što više reakcija imate, to je reklama jeftinija jer znači da FB korisnicima se to sviđa (što ih vuče da sve više koriste FB jer tu uvek nalaze sadržaj koji ih stimuliše). Tako kada reklamirate nešto što je korisno Fejsbuku, onda je vama reklama drastično jeftinija.
Tako bi ovakav post bio najjeftinija moguća reklama, sa više pozitivnih efekata.
Prva prednost je što tako 3.3 miliona ljudi može da vidi tu objavu. Druga je što će pročitati obećanje-prodajnu poruku i videti ko je taj Saša Janković. Sledeći post bi trebala da bude Biografija Saše Jankovića, ali ne u obliku CV-a, već u obliku “priče” gde Saša Janković priča svoju priču od detinjstva do današnjeg dana, na jedan emotivan način sa “hero’s journey” fazonom, kako je na kraju dogurao do toga da se kandiduje za predsednika Srbije. To bi takođe videlo 3,3 miliona ljudi skoro pa besplatno jer bi se šerovalo kao ludo.
To je prvi korak prodaje, da Vas poznaju, da su čuli, videli. Bar nešto. Prvi kontakt — brend “awareness” ili svest da taj kandidat uopšte postoji kao opcija da se kupi na tržištu.
Prosto ljudi ne mogu da glasaju za vas ako ne znaju da postojite.
Cena “boosta” za ovakav sadržaj bila bi npr. $0,002 ili $0,001 — što je izuzetno povoljno. Za oko $6,000, skoro 50% Srbije bi videlo objavu, i to onaj deo Srbije koji manje izlazi na izbore (što je dobro). Ali i mnogo više bi se dobilo za tih $6,000, jer bi bilo puno “share-ova”, više od jednom bi izlazilo ljudima i skupili bi “bazu” lajkera što svaku sledeću objavu čini jeftinijom.
Tu bi onda krenuli komentari, botova vlasti i besplatnih botova Saše Jankovića, oni bi onda “prodavali” Sašu Jankovića umesto njega. On bi mogao da uleti u 20-30 unikatnih komentara gde se postavlja određeno opšte pitanje (prigovori kupaca) kako bi se pojasnilo pitanje koje se vrti i potencijalnom glasaču u glavi — a koja su to pitanja? Kucajte u Google: saša janković a, saša janković b, saša janković c, sasa jankovic d… i tako dalje do z. Google će svaki put dati drugu sugestiju, šta god vidite kao primer, to se kuca.
Svako sledeće Fejsbuk obraćanje Saše Jankovića treba da bude u formi ličnog pisma gde se on direktno obraća građanima + njegova fotografija (zbog većeg broja reakcija i da vide čoveka) + Slogan na fotki (koji sadrži call to action). Slogan mora da sadrži call to action i nikako ne sme da bude magla poput “Glas naroda posao za sve!”
U sledećim pismima (svaki dan po jedno koje pokriva malo drugačiju oblast), bitno je targetovati ljude koji su Lajkovali stranicu + Njihove prijatelje + izgraditi audience od Engaged with Saša Janković predsednik Republike Srbije stranicom (ili kako se već bude zvala stranica).
Na taj način, svaki sledeći put kada se “boostuje” sadržaj, on dopire do ljudi koji će da ga šire dalje kroz preporuku prijatelja.
Ta vrsta Direktnog obraćanja (kroz pismo) pomaže jer stvara sliku da je on “običan čovek” koji im se obraća direktno, a ne kroz reklamne spotove da je neki Bog i grli ljude po selima, vozi traktor i ori njivu.
U tim obraćanjima (pismima) je uvek dobro započeti s nekim pitanjem… jer čovek, hteo ne hteo, na pitanje po automatizmu počinje da kreira odgovor u glavi. Nema odbrane.
To je kao da vam kažem da sada ne mislite na zelenu jabuku. Ali se slika zelene, sočne jabuke već stvorila i u glavi i u ustima. Naravno, pitanje mora da bude relevantno i da pogađa publiku + da ponudi rešenje na postavljeno pitanje kroz obećanja, ponudu (ideje) i ličnost. I da se predstavlja predsednik Saša Janković kao neko ko završava taj posao.
Šta se dalje dešava?
U proseku, svaki sledeći “boost” postaje sve jeftiniji i jeftiniji. Ako 1 čovek u 2,000 ljudi koji vidi objavu, donira 1,000 RSD kampanji, onda je kampanja samofinansirajuća.
Faktički na taj način kampanja finansira samu sebe jer vam svaka naredna promocija “pisma” pravi nove mikro-donacije (samo 500-1,000 RSD), naravno, uz call to action na kraju svakog posta. Na taj način, svaki boost finansira sledeću turu, sve jaču i jaču.
I dok ste rekli boost, cela građanska Srbija zna ko je Saša Janković.
Tu dolazimo i do druge glavne slabosti Saše Jankovića — “Ma neće za njega niko da glasa… nema on tu harizmu da povuče narod.”
Ljudi neće da “bace glas” jer eto možda Jeremić ima veće šanse da pobedi.
Ja iskreno u to ne verujem, i ne samo zbog Google Trends podataka.
Jeremić je sebe već predstavio kao “anti-nato, pro-rusija, pro-srbija” kandidata, već juri taj “patriotski” nastrojen deo glasača koji je “razočaran u SNS” itd. Ali sa tim pristupom i politikom je Toma dobio one tamo izbore, a vlada maksimalno propagira EU. Dakle, to je “tržište” koje je već poprilično popunjeno i nedostupno.
Evo i zašto…
Takozvani “patriotski blok” su mahom ljudi koji glasaju za kult ličnosti pre nego za određenu politiku koja se predstavlja.
Dokaz tome je što je Aleksandar Vučić u svakom smislu za EU, dok su njegovi glasači masovno za brata Putina. Nema nikakve logike. Ali on je čovek genije, uspeo je sopstveno biračko telo da ubedi da promene svoju “ideologiju” i glasaju za EU zbog njega. Toliko o tome koliko su im jaka uverenja.
Dakle, “patriotski blok” glasa za ličnost, koju Aleksandar Vučić već ima maksimalno izgrađenu, dok Jeremić nema, uprkos tome što se zna o njemu. Aleksandar Vučić je o sebi maksimalno izgradio ličnost velikog patriote koji radi u korist Srbije 25 sati dnevno (#svakcast), uprkos tome što mora da se bori i sa domaćim izdajnicima i stranim silama, on ipak uspeva — sam.
Neko će se sa tim sprdati i to zvuči sarkastično, ali on je taj imidž izgradio kod svoji glasača koji je jači od njihove ljubavi prema Rusiji i ne-ljubavi prema EU. Jer oni iskreno veruju da sve što radi Aleksandar Vučić, radi u najboljem interesu naroda. On vlada “patriotskim” političkim tržištem. Nema tu više mesta ni za koga.
Jeremić nema dovoljno jak taj “lični” imidž, što znači da je fleksibilan i da vlast može da ga gura u kom god smeru želi. Od toga da se “do sada nije bunio”, da “sedi na dve fotelje”, da ga “finansiraju tamo neki”, da je “karijerista”… dakle, mogu da mu lepe etikete (i to vrlo uspešno), kako god im se ćefne.
To je problem kada se kampanja gradi na ličnom brendu (što Jeremić sada radi), a ne na idejama. Dobra ideja može da prevaziđe nedovoljno jaku ličnost. A dobru ideju je daleko teže napadati nego ličnost.
Jeremić sada ima 77,000 fanova na svom fan page-u, pod par slogana koji se vrte (greška, može biti samo jedan slogan, da bi se čuo i utemeljio).
Piše preko FB cover slike slogan (ćirilicom, naravno):
Glas naroda posao za sve!
Whatever.
Dakle, Jeremić je kao glas naroda. Nije, Aleksandar Vučić i Toma Nikolić su glas naroda. To tržište je zauzeto i niko ne može ni da se predstavi kao veći patriota od njih — zato što oni jedino imaju PRISTUP “narodu”. Preko Pinka, Informera i medija koje “narod” više prati.
To znači da do “naroda” uopšte ne može da se dopre tako lako preko Interneta.
Pre jedno mesec dana, Jeremić je imao oko 50,000 fanova, sada ima 77,000. Možda to deluje kao brz i veliki rast — ali nije!
Agresivno su se bacili u “bombardovanje” pogrešnim porukama za koje misle da će “narod” da reaguje.
Na primer, ova video poruka kako bez “SNS knjižice nema posla”, i kako tome “mora da se stane na put”…
E sad, kako će i sa kojim to ovlašćenjima predsednik, da “stane na put” tome? Nikako. Nema nikakav uticaj na to. To znaju i vrapci na grani.
Možda je to “relevantna” tema (posao) koja “narodu” smeta, međutim, to nije relevantna tema za predsedničke izbore i predsednika koji na to nema nikakav realan uticaj, i “narod” to donekle zna i oseća. Osećaju da je to obećanje neiskreno jer je neizvodljivo. A ljudi već inače imaju imidž neiskrenosti u glavi o Jeremiću, što ovakva kampanja samo dalje potkrepljuje.
Umesto da priča o svom iskustvu i kako će bolje predstavljati zemlju i bolje dilove praviti za Srbiju na međunarodnom planu sa svim svojim jakim kontaktima, i da samo o tome priča, on će kao da zaustavi partijsko zapošljavanje?
Ovaj deo obećanja “posao za sve” isto nema nikakvu logiku.
Prvo, kako će on obezbediti bilo kome posao kao predsednik?
Ajde Karić to da kaže, pa ljudi i da poveruju jer “eno koliko sam ljudi zaposlio u Belorusiji, zaposliću MILION SRBA” kao što je rekao kada je sleteo. Pa i ja sam mu poverovao. Šta je milion ljudi za njega čovek gradi aerodrom u Ukrajini, što ne bi zaposlio milion Srba? Eto veliko obećanje. Tako se prodaje. Karić legenda prodaje. On je glas naroda, jer sa njim narod može da se poistoveti, iako nemaju njegov novac, on zna sa narodom da komunicira.
LEGENDA PRODAJE
Pre će ljudi njemu za to da poveruj, čak i za milion ljudi, nego Jeremiću kome takvo obećanje nije relevantno.
Ljudi su za isto obećanje verovali Trump-u, jer je to obećanje relevantno za njegovu ličnost i može da maše “dokazima” da je za to sposoban. Evo moje zgrade, evo moji hoteli i golf tereni i svi moji zaposleni. I vas ću zasposliti.
Dalje, šta je sa ljudima koji su zaspoleni i rade negde? Što oni nisu targetovani, nego ovi “nezaposleni”. Pa dokle više sa tim nezaposlenim narodom?
Pa ti isti nezaposleni će pre da pomisle “Vidi, evo i Vuk kaže, dobar je on mali, al idem ja da se učlanim u SNS i nađem i ja taj siguran posao… vidiš da samo tako može… hvala Vuče na savetu”.
Jeremićeva poruka-obećanja, koja nisu uverljiva jer nisu ni relevantna, targetuju od, na primer 20% nezaposlenih u zemlji, ako je pola tih nezaposlenih na Fejsbuku, to je možda 10% stanovništva, i to preko kanala (Fejsbuk), gde slabo ima “naroda”. Ta njegova poruka na Fejsu može da odjekne na maksimum 5% stanovništva, i to AKO glasaju za njega.
U suštini, Jeremić se moli u pogrešnoj crkvi. Nezaposlenog naroda koji nisu SNS članovi nema na Fejsu, a onih kojih ima, ne veruju da će ih on kao predsednik zaposliti.
Uglavnom, “narod” nije na Fejsbuku, doći do “naroda” je zablokirano (Jeremić nema pristup tim marketing kanalima), i pogrešna je ciljna grupa na Internetu jer nije skalabilno (da dopre do ljudi van Interneta), tako da će u jednom trenutku Jeremić udariti u plafon, na možda 150,000-200,000 “fanova”, ali će ga to mnogo koštati i moraće da izađe van okvira Interneta, na ulicu i na bilborde, štandovi. Pešaka. Da bi uspeo da dođe do svojih glasača, “naroda”. U celoj toj priči ogadiće se građanima i poguraće ih (svojim lošim marketingom) u pravcu Saše Jankovića.
Janković nema taj problem (osim ako se zezne pa proba da se dopadne “narodu”).
Naprotiv, on ima prednost… jer se predstavlja i nudi “građanima”.
Još bolje… on se ne nudi, njega traže građani.
Taj genijalan prodajni potez upravo izvodi Aleksandar Vučić, samo nije organski kao Jankovićev, već izrežiran, ali opet, odličan potez i ko gleda taj film uživa u projekciji, ne razmišlja o režiji. Sada premijera svi ubeđuju da se kandiduje, on neće, ali narod traži jer ga želi na vlasti. Njegovi ga guraju, mole, preklinju, i njegovi, i Dačić, i Karić, i narod.
Elem… niko za sebe ne želi da misli da je deo “naroda”, jer ko “narod” uopšte? Narod želi da bude tretiran kao građanin, a građanin ne želi da bude deo naroda.
Srbi o “narodu” misle sve najgore… To su ovi “Srbin googla”, “Dživdžan zbori” i dnevnik prosečne Srbende… tako Srbi vide “narod”, slično kao da nekoga hoćete da uvredite da je “seljačina”. Faktički “seljačina” i “narod” su skoro pa ekvivalenti. A niko ne želi sebe da vidi kao “seljačinu” nego upravo kao “građanina”, čak iako živi u manjem gradu ili selu.
Tu Jeremić dodatno gubi glasače “građane”, jer oni ne žele da se poistovete sa “narodom” i da se osećaju da su oni ti “krezubi seljaci” kojima se Jeremić prodaje. Time što po Internetu juri “narod” Jeremić u stvari gura ljude direktno ka Jankoviću.
Ali opet sam skrenuo s teme… jbg.
“Dobar je on… ali neće niko za njega da glasa… ne može on da pobedi”… To je drugi glavni problem predsednika Saše Jankovića. Uvek treba kao prefiks “predsednik Saša Janković” da ga oslovljavaju njegovi affiliate-i, da ljudi mogu da “zamisle” tu frazu u glavi i da im utone u podsvest kao potencijalna realnost.
Predsednik Saša Janković.
Predsednik Saša Janković.
Predsednik Saša Janković.
Kako prevazići “Ne može da pobedi” problem i pretočiti u prednost?
Mora kroz sadržaj (ideje) koje će promovisati preko Fejsbuka (kroz direktna obraćanja i pisma građanima, a nikako “narodu”), da nakupi bar 1,000,000 lajkova. MILION.
A to je sasvim moguće kroz dobar plasman dobrih ideja i relevantnih poruka. Jedno je kroz ta pristupačna pisma, koja se u početku boostuju svima, a kasnije se bolje targetuje sličnim ljudima koji su već lajkovali stranicu (Lookalike Audience).
Drugi deo je edukativni video sadržaj, gde bi predsednik Saša Janković pričao o tome šta je predsednik, koja su prava ovlašćenja, šta on kao predsednik realno može da omogući građanima, na koji način bi mogao da ih zaštiti od [negativno] vlasti i šta pozitivno obećava, obećava i obećava i zašto su ta obećanja realna i zašto mogu da mu veruju.
Na primer, “veto na ad-hok zakone”, ili “zvocanje kada se ne poštuju prava, ali sada sa većeg mesta autoriteta”. “Kao zaštitnik građana… uradio sam sve što je bilo u mojoj moći, služio sam građanima i uticao na… [dokazi], ali to nije bilo dovoljno… dok bih kao predsednik mogao…”
Pritom, sve treba da izgleda običan kao razgovor, a ne marketing i prodaja. Nego da izgleda normalno i realno. Bez “filmskih” snimaka.
U pismima i edu-klipovima treba postavljati i puno pitanja…
“Da li je normalno da… [negativno]”
“Da li je normalno da… [nešto drugo]”
“Da li je normalno… [nešto treće]”
Pitanja pokreću diskusiju, a predsednik Saša Janković je taj koji zvoca i iritira vlast, a sada kao instrument građanima da se to nastavi.
“Kao zaštitnik građana sam im smetao mnogo… a kao predsednik? Radiću svoj posao kao što sam radio i posao zaštitnika građana. Evo šta sam uradio u tom periodu [dokazi].”
Ipak, kampanja mora da bude 90% pozitivna, možda samo 10% negativna.
Reci nam nešto što već ne znamo. Daj nešto novo. Daj da poverujemo u nešto. Daj obećaj nešto što želimo, a ne samo nešto što ne želimo.
Ljudi su se umorili od takmičenja ko može bolje da kritikuje vlast i hoće da čuju nešto konkretno. Nešto novo. Neku ideju. Ideja može biti mnogo jača od ličnosti. Kampanju je potrebno bazirati oko 1 ili maksimum 2 VELIKE ideje i to gurati što više i ponavljati na različite načine.
Treba sesti i smisliti tu jednu veliku ideju. Koja će biti glavna tema. Glavni slogan. Glavno obećanje koje i slogan sadrži u sebi. Glavna poruka.
Sav taj dobar sadržaj se plasira kako bi se skupio što veći broj lajkova na stranici.
Što je veći broj share-ova pojedinačnih postova, to će veći UTISAK biti da “ipak ima nade”, da ipak možda može da pobedi.
Taj utisak se stvara kroz social proof. Sašu Jankovića na Twitter-u (koji manje ljudi koristi of Fejsbuka), prati 113,000 ljudi. I to bez promocije, bez prodaje, bez boostovanja, bez “priče”. Tako da je MILION LAJKOVA na Fejsbuk stranici u suštini izvodljivo. Sa tolikim brojem lajkova, niko ne bi više ni postavljao pitanje da li ima šanse, već samo koliko mu još fali.
Ali sve je to moguće samo kroz dobar plasman, dobrog sadržaja — a to su pisma građanima.
Ali treba početi.
Čovek je valjda bio i novinar (tako kaže Wikipedia), njegovo otvoreno pismo premijeru je imalo veliki odjek, puno ljudi je prenelo. Kao bivši novinar koji se bori za slobodu govora, pravdu, poštovanje zakona… može lako da piše stvari koje će i online i štampani mediji da prenose u znak solidarnosti.
Jednostavno, čovek ne može da nauči da bude “agresivan/dobar govornik” za par meseci, ali može da piše pisma koja će biti “viralna” i da pravi te “konverzacijske” video snimke koji su više edukativnog karaktera (ko sam ja, za šta se zalažem, šta obećavam, šta je predsednik i koja ovlašćenja zapravo ima, zašto se kandidujem, šta je moja životna priča itd.), ta direktna video obraćanja gde komunicira (kao na kafi s prijateljem) direktno s JEDNIM građaninom. To je taj materijal koji može da pobedi. I uvek je malo drugačija poruka i priča, tako da neće da “smori” ljude već je priča u delovima i svaku sledeću žele da pročitaju.
Sa druge strane, juče je Nebojša Stefanović ministar policije spomenuo Jankovića kao “čovek bez obraza”, a predsednik Saša Janković je samo kratko odgovorio nešto slabo.
Mnogo jači odgovor je dnevni video snimak, edukativni u par minuta, koji građanima (koji pojma nemaju šta su im prava i zašto je bitno da vrednuju svoja prava), malo to objasni…
“Evo vidite, gde mi živimo, ovaj čovek, ministar policije… kaže… da li je to normalno? Nije, evo zašto nije normalno… u uređenoj zemlji, gde svako radi svoj posao… argumenti, argumenti… call to action, vidimo se 10. aprila“
Vlast mu sama servira materijal za “content marketing”, ali u video ili tekst formi koji treba što jače da se plasira.
Mnogo više ljudi je videlo obraćanje Stefanovića na “vanrednoj konferenciji” gde čovek hvali sebe, šta je policija postigla, kako on lično ipak predlaže Vučića kome se divi fizički i mentalno (kao i svi mi iz naroda), i kako je Janković skrštenih ruku sedeo i maltene brojao kokainsku lovu dok je Šarić zidao po Srbiji…
Iz marketinško-prodajne perspektive, Stefanovićev govor je mnogo bolji, i mnogo ga je više ljudi videlo (a dosta njih na kraju poveruje), nego što je njih uopšte čulo “twitter/fejs odbranu” (ako uopšte može tako da se nazove) predsednika Saše Jankovića. To nije nikakva reakcija. Nije šerabilna i nije efektna.
Jankovićeva reakcija je u najgorem slučaju bila slaba.
Umesto da je napravio video, (može i sam sebe da snimi, bukvalno selfie-obraćanje), pa lepo objasnio ljudima na šta više liče ove vanredne konferencije, pa da je doveo u emisiju nekog iz policijskog sindikata da ga podrži i da kaže koje je pravo stanje partijskog zapošljavanja u policiji i ko stvarno napreduje, da je “veliki” uspeh što su “uspeli da obuku policajce” (#svakacast), i, na kraju video obraćanja… “kao predsednik Srbije, braniću Ustav i nikada neću dopustiti da se ovakvi zakoni preko noći usvoje”…
Takav video-odgovor bi onda bio “šerabilan” i imao daleko veći odziv i skupljao lajkove na stranicu. Odgovor bi odjedknuo daleko. Samo se skupljaju lajkovi, sto, dvesta, petsto hiljada.
To onda ide kao grudva… bude sve veća i veća jer ljudi hoće da glasaju za pobednika.
Idemo dalje sa odgovorima koji razoružaju glasače koji veruju da nema šanse…
“Istraživanja javnog mnjenja mi ne daju nikakve šanse, verovatno zato što, kao i sve ostalo u ovoj zemlji, nisu nameštena” , takva i slična izjava u par navrata u edukativnim video obraćanjima, gde predsednik Saša Janković gradi odnos sa građanima-glasačima, (pa i sa blokom koji ne izlazi na izbore), takva izjava direktno napada ovu slabost (“Dobar je on, ali ne može da pobedi”)…
U svakoj prodaji potrebno je pogoditi dijalog koji kupac već ima u glavi.
“Istraživanja su nameštena” je uverenje (dijalog) koji svi već imaju, svi već inače misle da su sva istraživanja i da je sve u ovoj zemlji “namešteno”. Samo tom jednom porukom on razbija ove koji veruju da “on nema šanse”, a u isto vreme JOŠ VIŠE veruju da “je u ovoj zemlji, pa i istraživanja, sve namešteno i sve lažno“… to je već postojeće uverenje, koje kada napadnete dovoljno, anulira ovo prvo (“on nema šanse”).
“Pa dobro, vidi koliko ima lajkova, vidi koliko pozitivnih komentara… a i stvarno jeste ovde sve kod nas namešteno… KO ZNA? Možda i ima neke šanse?”
E, to je cilj, takvo razmišljanje. To je sasvim dovoljno za glas. Da bar budu u “neutralnom” uverenju, da “možda” ima “neke” šanse. A to je već veliki korak napred.
Tako smo za sada…
- upoznali bar 50% Srbije sa tim ko je Saša Janković, ili bar da postoji
- kroz pisma građanima i edukativnim materijalom skupljali stotine hiljade lajkova i fanova i
- ubedili ljude da ipak “ima možda bar neke šanse…”
Sledeći problem Saše Jankovića su ljudi koji bi glasali za njega, kada bi uopšte glasali. Tu je njegovo prirodno tržište.
Jer ko su uopšte ti građani?
Pa, to je ovaj manji broj stanovništva kojima “bolje” ide u životu. Dakle, imaju bar neki posao. Bar neku platu. Možda imaju neki mali biznis. Zarade nešto malo više od prosečne plate, poštenim radom.
To su ljudi koji rade nešto nezavisno od države, ili bar malo manje zavisno. Ljudi koji “ne osete” negativne efekte direktno na svojoj koži. A ima takvih. Njih politika “ne interesuje” i žive u nekom svom svetu, ili imaju utisak da oni i njihov glas ne može nešto puno da utiče.
Oni obično retko kada imaju bilo kakvog dodira sa državom Srbijom… dok im ne zatreba, pa moraju do “državnog” doma zdravlja ili do suda ili do bilo koje državne službe i institucije gde ih “strefi realnost”, ali obično samo jednom godišnje ili jednom u 6 meseci. Dovoljno retko da i dalje “ne moraju da se opterećuju” jer njih LIČNO ne dotiče. To što im sunarodnici žive u bedi i što moraju da se bore za goli opstanak umesto da pristojno žive od “običnog rada”, to ih jednostavno ne dotiče i nije njihov problem. (Tu je tajna, lični interest, ispred interesa “naroda” Srbije je ono što treba da se cilja kako bi se tim ne-glasačima uhvatila pažnja).
Dakle, ljudi o kojima pričam su ili u određenom smislu nezavisni, ili se osećaju “nemoćno” da na bilo šta utiču, i zato ne vide “poentu” u tome da glasaju ZA ili protiv bilo koga.
To skoro sigurno nisu ljudi koji bi glasali za vlast.
Prodaja njima je kao da prodajete MESO vegeterijancima. I usput pokušavate da im objasnite kako su KRETENI što ne jedu meso. Bukvalno im gurate pljeskavicu u usta. “Ti si bre idiot što ne glasaš, pa zbog tebe i takvih govana kao što si ti su ovi na vlasti” — baš ubedljiva prodaja.
Ljudi kupuju (glasaju) isključivo iz ličnih interesa. Ako ne vide svoj interes, lični, onda ne glasaju.
Do sada se ta masa od 50% njih koji ne glasaju (vegetarijanci), ubeđivala uvredama ili molbama… DOĐI MOLIM TE JEDI PLJESKAVICU ZNAŠ KAKVA JE MASNA DAĆU TI I LUKA… ili “Dobro, ajde, ne jedeš svinjetinu, hoćeš bifek, sine?”
Prosto im se prodaje pogrešna roba, ljudi neće da jedu zaklanu životinju, hoće TRAVU.
Oni su ponosni što jedu samo travu (ne glasaju) i to će možda čak i reklamirati “ma svi su isti”, “ma, sve su to ista govna”.
I sad kako doći do upravo tih ljudi? Kako njima prodati IDEJU da je njihov glas važan, da mogu uticati i da treba da utiču?
DAJTE IM TOFU. Jer i oni su gladni. Samo neće meso. U mesu ne vide svoj lični interes, a u soji vide.
OBEĆAVAJTE im ono što taj sloj može da zainteresuje i ZA šta će hteti da glasaju — pozitivno. (Jer njihov život je manje negativan od prosečne osobe koja prati politiku).
Onaj ko animira tu ekipu ne-glasača, taj će pobediti.
To nisu ljudi koji će glasati (ako se motivišu) za vlast, već za nekog iz opozicije. To je kolač koji treba uhvatiti i preuzeti, a ne boriti se sa vetrenjačama u prezasićenom tržištu.
Ali kako?
Pitajte 100 ljudi “zašto ne glasaš ni za koga” i zapišite odgovore (to su u stvari prodajni prigovori).
Pitajte ih “kako bih mogao da te ubedim da glasaš, šta bi te motivisalo”… i dobićete odgovore. To im prodajte, to obećajte, odgovore baš na te prigovore.
Ide video… od predsednika Saše Jankovića.
“Tvoj glas jeste važan, daleko važniji nego što žele da veruješ. [Slogan] + [Obećanje] + Vidimo se X. Aprila.”
Drugi video… od predsednika Saše Jankovića
[Ako želiš predsednika koji će… obećanje, obećanje, obećanje… onda dođi i glasaj X. Aprila]… ovde je jako bitna konstrukcija AKO + ONDA. Sa tom konstrukcijom može da se napravi veliki broj kratkih videa. [Ako i ti želiš da živiš u zemlji u kojoj ima TOFU-a, onda dođi i glasaj tad i tad, tu i tu…]
“Želiš” treba da bude nešto što znamo da svako “normaln” želi… uređenu zemlju, slobodne medije, slobodu govora, život bez straha itd. nešto na šta će svako da odgovori sa “Pa da, naravno da želim…”, a da su pri tom neke stvari na koje predsednik može da utiče direktno ili indirektno. Ovaj deo “Ako I TI želiš”, je isto bitan, jer se stiče utisak da žele i drugi, nisi jedini, ima nade, postoji šansa za pobedu. Na kraju svakog klipa, može call to action “Tvoj glas jeste važan. Vidimo se X Aprila.”
U svakom klipu treba MAKSILANO izbegavati reči “Srbija”… i bilo šta “patriotsko” jer će to samo da odbije ljude koji inače ne glasaju. Isključivo se treba fokusirati na lični interes. Ništa drugo.
Povezati te lične interese sa obećanjima, plus call to action za to da je njihov glas važan i da izađu na izbore.
Samo tim i takvim snimcima se uradi par stvari u isto vreme… više ljudi sazna za predsednika Sašu Jankovića, više ljudi bude edukovano o funkciji predsednika i šta on radi i da postoji šansa (zbog broja reakcija), i na kraju, animiraju se ljudi koji inače ne bi glasali da konačno glasaju za ono što žele, a o čemu niko ne govori. Kada ljude edukujete zašto je za njih lično bitno ko je predsednik, automatski ste dobili glas.
A gde su ti ljudi, ne-glasači, o kojima pričam?
NA INSTAGRAMU, gde drugde?
BLEJE i gledaju bolji život uživo. Svi su srećni, lepi, bogati i putuju po svetu.
Ko su ti ljudi koji bleje na Instagramu?
Oni koji dovoljno dobro žive da imaju vremena da bleje na Instagramu (umesto da čitaju Informer), i to su tačno ti ljudi koji ne bi glasali za vlast, ako bi glasali. Ali ne glasaju.
Oni na Instagramu gledaju direktno bolji život… uživo… kako neko tamo “živi život” ekstra i kako je “trava uvek zelenija s druge strane”. Za neke inspiracija, za većinu depresija jer deluje da je svakom život mnogo, mnogo bolji.
Najbogatiji ljudi u Srbiji su na Instagramu, dakle, sve iznad prosečne plate. Imaju vremena i para da “bleje” tu i gube vreme gledajući šta drugi rade i kako su tamo neki drugi ljudi srećniji. IDEALNA PUBLIKA koja ne glasa — vegetarijanci. Sede, bleje, i čekaju da ih animirate, edukativnim mini-video sadržajem.
Svi ti kratki klipovi i obraćanja… FORMAT: “Glasaj + tvoj lični interes i šta ti imaš od tog obećanja” … je stvoren za Instagram.
Samo je bitan fokus na “lični interes”, jer ako kažete “u ovoj zemlji nema pravde bla bla”, to te ljude ne zanima, apsolutno. Da ih zanima pravda, glasali bi, i bilo bi jačih protesta.
Zato su mnogo bolji “EDUKATIVNI klipovi” gde predsednik objašnjava građanima koja su njihova prava, zašto su bitna, šta ona znače, šta je njihov krajnji rezultat itd… da bez prava i pravde, ne može biti ni bolje ekonomije, ni ovoga, ni onoga, da je pravna država izvor bilo kojih drugih suštinskih promena i poboljšanja.
Bilo koji “edukativni materijal” je dobar… od toga šta je zaštitinik građana, kako je taj posao obavljan, zašto je to zapravo bitno… do toga kako bez pravne države, nema ni posla… jer ko će da pokrene posao u zemlji u kojoj zakoni ne važe za sve isto?
Takođe je dobro postavljati pitanja na koja ljudi sami sebi odgovore…
“Ako po “nezavisnim” istraživanjima javnog mnjenja, nemam nikakve šanse, zašto me onda vlast vidi kao pretnju, zašto me onda napdaju?”
Sa ovakvim marketingom, uklonili smo glavne barijere (prigovore kupaca), i Saša Janković je sada kao kandidat spreman za rast.
Uradili smo 5-6 stvari i to vrlo, vrlo povoljno (jer dobar, relevantan sadržaj, u dobroj formi, znači i daleko jeftiniji plasman).
- Upoznali smo 3.3 miliona ljudi s kandidatom Sašom Jankovićem i njegovom osnovnom porukom-obećanjem
- Skupili smo milione lajkova i fanova i kreirali utisak da “ipak ima nade”, tj. razbili MIT da “on nema nikakve šanse” i pretvorili u “možda i ima neke šanse bar da uđe u drugi krug…”
- Kroz lični interes, ubedili smo NOVO TRŽIŠTE (u kome jedino zapravo i ima prostora) da je njihov glas zaista važan. Pošto smo ih mi ubedili, za nas će i glasati.
- Kroz edukativne materijale dali smo “arsenal” za paljbu našim promoterima, oni sada mogu ARGUMENTOVANO da nas brane i prodaju pred izbore kada se u svim kućama SVAĐA i ubeđuje…
- Kroz lična pisma i direktno obraćanje građanima, počeli smo da kreiramo ODNOS sa potencijalnim glasačima, sve u atmosferi razgovora… umesto da ide po selima i rukuje se sa “narodom”, ovako je pristupačan građanima (nevezano od lokacije), jer im se direktno obraća online, i to kroz kanal u kome je komforan (pisano, i bez agresivne prodaje kao što radi Vuk Jeremić) plus je kampanja skalabilna, jer jednom snimljen dobar video-razgovor (kratki snimci od po 2-3 minuta) može da se plasira milion puta, umesto da idete peške od mesta do mesta… kao izvanredan primer treba pogledati ove video klipove od Dosta je bilo koje su greškom prestali da prave.
Ali ovaj tekst je, opet, već previše dugačak. A narod se žalio da sam preopširan (#bagranezahvalna #pravdazablogere).
Tako da prekidamo ovde i nastavljamo dalje sledeće nedelje… a u ostalim koracima na putu pobede predsednika Saše Jankoviće, saznaćete kako:
- Identifikovati (glavne) prednosti… i baciti ulje na vatru,
- Osmisliti VELIKA obećanja i JAKE prodajne poruke, naravno i pobednički slogani,
- Pokazati različitost (unique selling pointovi) u odnosu na ostale gladijatore,
- Ciljati na totalnu pobedu (jer samo prvi pobeđuje, a ako nisi prvi, poslednji si)
- Aktivirati Armiju prodavaca (besplatni botovi) i brzo izgraditi infrastrukturu u svakom selu gde dopire Internet,
- Plasirati obećanja, jače nego ikad, a povoljnije nego Trump,
- DOKAZATI obećanja i različitost (jer bez poverenja nema kupaca)
- Prodavati emocije, a ne logiku,
- Skaliranje kampanje… ili tačno kako doći do onih drugih par miliona hipnotisanih zombija koji nisu na Internetu (supermoćan “tajni marketing kanal” koji niko ne koristi)
I to nije sve.
PLATINUM BONUS: Kako finansirati sve ovo, tako da kampanja, u suštini, bude samofinansirajuća kroz mirko-donacije. Perpetuum mobile kampanja.
To je to za danas.
P.S. Ljudi, ako ne završim ovaj serijal do kraja, ili su me oteli, ili potkupili.
P.P.S. Podelite vaše marketing savete za predsednika Sašu Jankovića u komentarima ispod. Možda ih vidi čovek.
Leave a Reply